|
- Páta | - Srbská čítanka | - |
Lužičko-srpski jezik spada u skupinu zapadnoslavenskih jezika, pa zato je sličniji poljskome ili češkome, negoli srpsko-hrvatskome ili bugarskom jeziku.
Sledeći su glasovi po izgovoru ili pisanju nepoznati Srbohrvatu:
č se izgovara ie, kao nem. "frieren": wěra, rěka, město (grad).
ó izgovara se uo, t. j. u s o završetkom, na pr. wóz, róža.
y je široko izgovoreno i, vrlo slično ruskome ili poljskome, a približava se k e, na pr. dym, mysl.
Beleška: 1. Različno od srbohrvatskoga jezika je i to, što iza j uvek dolazi e, gde u srpskome stoji a. Na pr.: jejo (jaje), jehnjo (jagnje) itd.
2. Na svršetku i u sredini reci se meko e vrlo često puta menja u o: morjo (more od starijega more, čit. morje), polo (polje) itd.
ć izgovara se mekče od č a tvrde od ć, a odgovara srbohrvatskom t: ćelo = tijelo, četa -- teta, ćiše = tiše.
dž se izgovara kao srbohrv. đ, na pr. džećel = djetelina, džed = djed.
ń je shrv. nj, koje se pred samoglasnikom i piše: kon, konja; džen, dnja.
b´, p´, m´, ŕ nerazlikuje se nimale od srbohrvatskoga b, p, m, r a dolazi na koncu riječi ili slogova. Tek u ostalim se oblicima umekšava. Na pr. holb´ (golub), lekaŕ, lekarja.
Lužičko-srpski jezik poznaje samo w za jugoslav. v, a w se sada izgovara i nekad piše j: krew´ (krej) = krv, cyrkew´ (cyrkej)= crkva, 2. pad cyrkwje. Kad reč počinje s u ili o, onda se meće u luž. pred u, o jedan w: wostać (ostati).
ř dolazi u gornjoluž. jeziku samo u skupinama kř, př, tř. Kř i př izgovaraju se kš, tš: krik (kšik) = krik, přećel (pšećel) = prijatelj; tř glasi kao ts, na pr. tři (tsi) = tri.
r i l su na koncu reci bezglasni: mysl (mis'), wetr (vjet). Slogo-tvoran r srbohrvatskoga jezika odgovara lužičkom er, a naše u, koje je postalo od starijega također slogotvornoga l, glasi u lužičkom el, na pr.: serbski, mjefwić (mrviti), smjerć (smrt); mjelčeć (mučati), pjelnić (plniti, puniti), wjelk (vlk, vuk); l na kraju reci odgovara shrv. o: shrv. bio = luž. byt, anđeo = jandzel; ili u drugim primerima pred sledečim tvrdim glasnim oł: połny (puni), žotty (žuti), dolhi (dugi), tolc (tuči).
Suglasnik h je na koncu reci i pred drugim suglasnikom bezglasan. Na pr. bóh (buo, bog), hładki (vadki). Inače se pred samoglasnicima izgovara kao tvrdo, guturalno h (češko), a odgovara srbohrv. g. Na pr. had (gad, zmija), hora (gora, breg).
kh izgovara se kao nemačke k (odgovara jugoslav. h): khleb, khromy (hromi).
ł se izgovara gotovo kao v (pre kao u, t. j. konsonantični u): łža (uža) = laž, połny (pouni) = pun; w i ł na koncu reči ili slogowa se izgowara kao u kał (kau).
Naglasak je u lužičkosrpskom jeziku kao i u češkom uvek na prvome slogu. Jednosložni predloži primaju taj naglasak na sebe. Samoglasnici su uvek kratki, osim o.
Další: